Елементи новог српског национализма

[Владимир]

У неколико кратких коментара покушаћу да дам малу анализу интервјуа Горана Давидовића из две хиљаде седме на телевизијама Јесењин и Палма.

Проблем је у Србима

Сасвим супротно политици СРС-а, Давидовић са поштовањем говори о одбрани мађарске националне организације „64 жупаније“ од стране мађарских посланика.

На захтев за забрану српских националних организација, политички ретардирана СРС одговара захтевом за забрану мађарске организације.
Касније, Давидовић помиње циганске партије и каже отприлике овако: Свака националност има свој пут. Цигани траже своје и то је нормално. Они гледају свој интерес, ми не гледамо свој и то је проблем.
Зашто је ово битно?

Двадесет година српски „национализам“ углавном је заснован на теоријама завере и причи о мржњи према Србима. Заузимајући другачији став, Давидовић имплицитно полази од најједноставније и најосновније могуће претпоставке: Срби никога и ништа не могу да мењају осим себе. Давидовић не тражи обрачун са мађарским националистима. Он тражи заштиту за српске, у српској земљи. Он, у ствари, у мађарским националистима, у принципу, уопште и не види противника.
На ТВ Палма, Давидовић потврђује овакав свој став и каже отприлике овако: нису нама проблем ни Мађари ни Хрвати него српски одроди.

Глобалистичкој мафији која влада Србијом и Европом је потребан радикалски „национализам“. Из два разлога. Прво, зато што је у њему све „национално“ и „народно“ везано за примитивно, необразовано, па чак и насилно. Друго, зато што такав „национализам“ подразумева бављење дугима, а не собом.

Својим, јасно исказаним ставовима, Давидовић поставља први и најосновнији елеменат новог српског национализма: бавити се собом, а не другима, побољшати себе, бранити себе и очистити себе од одрода.

[Владимир]

Цигани или Роми - идеолошки оквир "демокртатије"

(интервју Давидовића на ТВ Јесењин)

На питање зашто користи израз „Цигани“, а не „Роми“, Давидовић одговара отприлике овако: зато што се на српском каже Цигани, а он има право да користи сопствени језик у сопственој земљи. И додаје, то је исто као када би се Немци љутили зато што их зовемо Немцима.
Уистину, нема друштва за заштиту Немаца, само Цигана.

Зашто је ово битно?

Давидовић одбија да уђе у идеолошки оквир „демократије“. Као и сви тоталитарни режими, као, уосталом и коунизам који смо имали, „демократија“ поставља идеолошки оквир који дефинише границе „политичке коректности“ (у комунизму би рекли „политичке подобности“). Давидовић одбија улогу дисидента (дакле „њиховог“ који би нешто да мења унутар система). Давидовић себе јасно дефинише као противника система.

Замислимо у сличној ситуацији представнике српске „демократске деснице“ или „национално утемељене независне интелектуалце“ који функционишу по систему „хоћемо у ЕУ али нећемо у НАТО“. Сасвим сигурно би смо присуствовали мучним покушајима „смештања“ у постављени идеолошки оквир. Чули би смо све о „поштовању људских и мањинских права“ (узгред буди речено, зар се „мањине“ не рачунају у људе?), о пуном поштовању „Ромске заједнице“, њихових права и потреба. Давидовић одбија да питање „Цигани или Роми“ третира као политичко или идеолошко. Он га третира искључиво као језичко, тј. стручно. Његов одговор се уопште не бави Циганима него, искључиво, језиком.

Само у систему тоталне идеолошке индоктринације је могуће, на пример, реч „педер“ заменити речју „весео“ („геј“), а потом изворну реч („педер“) прогласити за политички „некоректну“.

Да би разумели улогу српске „демократске деснице“ и „независних интелектуалаца“ у „демократији“ подсетимо се студентских демонстрација из 1968-е, Филозофског факултета из седамдесетих и ликова типа Латинке Перовић или Драгољуба Мићуновића. Зар можемо за њих да кажемо да су били противници политичког система који знамо под називом „комунизам“?!

Само у систему чврсто наметнутог идеолошког оквира и потпуне медијске блокаде је могуће прогласити „националистом“ човека за чије је владавине 17 (ако се добро сећам цифре) Срба послато у Хаг.

Давидовић својим ставом јасно дефинише други елеменат новог српског национализма: не само одбити улазак у идеолошки оквир тоталитарног система који дефинише политички противник, него одбити било какав идеолошки оквир за оно што није ствар идеологије него струке.

[Владимир]

Србија Србима али и другима

(интервију Давидовића на ТВ Јесењин)

На инсистирање водитеља на пароли „Србија Србима“, Давидовић између осталог, каже, отприлике, и следеће: шта је проблем? Србија Србима али и осталима, али то не значи да остали треба да нам се „попну на главу“, а ми да будемо грађани другог реда.

Зашто је ово битно?

У једној реченици Давидовић удара на сам темељ глобалистичке концепције затирања аутентичних нација. Основно оруђе у спровођењу тог принципа су тзв. „мањине“ које се користе у обрачуну са већином, са циљем претварања већине у потрошачко стадо без идентитета и система вредности.
Идеја равноправности пред законом је претворена у пројекат друштвеног инжењеринга који људе треба да учини „једнакима“. Рушење овог пројекта је основни и најтежи задатак европских нација. Успех у овој битци ће одредити успех у рату за ослобођење европских нација и њихових држава.

На овај начин Давидовић дефинише трећи елеменат новог српског национализма: прихватамо равноправност пред законом али не прихватамо, не само дискриминацију већине, него целокупан пројекат друштвеног инжењеринга који ће нас насилно учинити „једнакима“.

[Владимир]

Сарадња на другачијим основама

(интервју Давидовића на ТВ Палма)

Одговарајући на апсурдне оптужбе да је хтео да прославља Химлеров рођендан у Новом Саду, Давидовић објашњава да је на скупу требао да говори и представник словачких националиста. Ако се узме у обзир и његов сасвим позитиван однос према мађарској националној мањини, Давидовићев наступ у потпуности руши мит о шовинистичком карактеру српских националиста.

Зашто је ово битно?

Сведоци смо данас да представници разних националних партија у Европи све више говоре о сарадњи и синхронизованом наступу. Још 2007-е Давидовић схвата значај овакве сарадње. Под стихијом бруталне медијске кампање, која сваки национални покрет означава као изолационистички, Давидовић својим поступцима потврђује управо супротно.

На овај начин Давидовић дефинише четврти елеменат новог српског национализма: не изолација, напротив, сарадња и синхронизовани наступ европских народа, али сарадња потпуно другачија у односу на ону која је изнедрила брислеско чудовиште.